Odluka i stav – lično iskustvo

Sažetak rada:

Cilj: Približiti ljudima svoj način razmišljanja i svojim ličnim primerom im pomoći da pronađu put ka jednostavnijem i kvalitetnijem životu.

Metodologija se zasniva na ličnom iskustvu i naučno-stručnoj literaturi.

Rezultati: Biti i ostati zdrav, provesti život kvalitetno, sa osmehom na licu u zadovoljstvu i sreći.

Zaključak: Naš stav i odluke određuju kvalitet našeg života. Čisto telo, čist um i duša su siguran put ka isceljenju. Svako je kovač svoje sreće i bira svoj put. Težnja svakog od nas treba da bude osmeh na licu, rasterećenje i zadovoljstvo bez narušavanja drugih u tom ostvarenju. Sve je u nama, naše je samo da se otključamo.

Ključne reči : odluka, stav, ljubav, isceljenje, kvalitetan život.

Rad:

Naš život je put koji se često račva i prepliće. Odluke, stav i emocije nas vode. Živimo u materijalnom svetu i odmalena nas uče kako da se odnosimo prema svemu što je materijalno i što ima svoju cenu. Živimo u materijalnom svetu u kom su mnoge prave vrednosti srozane na dno lestvice. Menjanjem sebe, menjamo i sve oko nas.

Znamo kako da priuštimo sebi, kako da čuvamo i brinemo o takvim stvarima. Automobil je skup, znamo koliko smo ga platili. Garažiran je, pažljivo odabiramo šta ćemo u njega sipati, redovno servisiramo, ulažemo da bi nam što je moguće duže trajao jer to smo platili. Život i zdravlje dobijamo besplatno i kao i prema svemu što je besplatno ušlo u naš uživot odnosimo se bahato. Koristimo mnogo fraza: „zdravlje je navažnije na svetu“, „zdravlje nema cenu“, ali kako brinemo o tome što je najskuplje i najvažnije nema adekvatnog odgovora. Mrvica ljudi čuva svoje zdravlje, svesna je da priroda nudi rešenje za svaki problem, trudi se da zadovolji osnovne životne potrebe na najadekvatniji način, ali isprljali smo vazduh, zagadili smo vodu i zemljište. Stres, ubrzan način života i mnoštvo negativnih emocija iz dana u dan prljaju naše telo, blate našu dušu, kidaju malo po male od dobrog zdravlja što nam je darovano i udaljuju se od harmonije. Harmoničan odnos u nama i nas sa okolinom čini zdravlje, svako odsustvo harmonije vodi ka bolesti.

Naučeni smo da bismo normalno funkicionisali, neophodno je da imamo krov nad glavom, auto, telefon, odeću, obuću, primanja, da bismo sve to mogli da ostvarimo.

Znamo da se postavimo kad nam nešto treba i šta da učinimo da to i ostvarimo. Ako nam se svide neke cipele, tašna onog momenta kad je ugledamo donosimo jasnu odluku vođeni pozitivnom emocijom da nam to treba i uskoro ostvarujemo bez obzira na stanje u novčaniku. Imamo jasan pozitivan stav, snažnu odluku i pozitivnu emociju. Nema mesta strahu i sumnji. Kad su nematrijalni momenti u našem životu u pitanju, izgubimo se jer tome nas nisu učili.

Kod doktora idemo kad osetimo da nešto nije u redu, idemo da lečimo posledicu koju osećamo. Očekujemo da doktor zamahne čarobnim štapićem, da pilulicu i da nakon toga budemo kao novi. Čarobni štapić ne postoji, godine nebrige i bahatosti stižu na naplatu i često mnogi završavaju sa šačicom punom lekova za dobro jutro, dan i veče. Da li je to put povratka ka dobrom zravlju? Da li nas prirodna bića može šačica sintetike vratiti u harmoniju i izgubljeno dobro zdravlje?

Odlazak lekaru i ispravna diagnoza je 20% ka boljitku. Ispravna terapija još 30% ka boljitku, ponekad nam je neophodna mrvica sintetike da bi pokrenuli telo na oporavak, ali nikako terapija koju treba piti do kraja života. Lekar je odradio svojih 50% a često se cupka u mestu, visok pritisak do kraja života, šećer i dalje skače i to nešto što nas je odvelo doktoru i dalje je tu i dalje smeta. Od 100% do ozdravljenja je ostalo još 50% . Od koga to zavisi? Ko treba svojim trudom da pripomogne da prevagne preko polovine i da se krene putem ozdravljenja?

Mi smo ti koji smo odgovorni za svoje zdravlje, naše navike, stavovi, emocije. Čistoća našeg tela, uma i duše zavisi od nas i naše aktivnosti. Šta smo menjali od odnog mogmenta kad smo shvatili da nam je zdravlje narušeno, većina ne menja ništa bez obzira što je svesna toga da čarobni štapić ne postoji. Izuzetno je teško prihvatiti odgovornost, priznati ,,Ja sam kriv, od mene sve zavisi, zbog mene je tako“.

Kad pričamo o zdravlju i čim je ono poljuljano, zapadamo u negativne emocije, briga, strah, neizvesnost. Nema više one sigurnosti kakva postoji kad je u pitanju nešto materijalno pa nam zatreba. Zaboravimo da ako nešto želimo sebi da priuštimo, ostvarimo da je neophodno da imamo jasan pozitivan stav, da donesemo odluku da nam treba da budemo u pozitivnoj emociji. Strah kao najveći neprijatelj harmonije, dobrog zdravlja i ljubavi stupa na scenu. I onda padamo na izricanje dijagnoza. Presudimo sami sebi u momentu, a sve u stvari od nas zavisi. Često naša okolina, ljudi kojima smo dragi upadaju u taj talas negativizma, straha i preterane brige, pa umesto da nam budu moralna podrška i da nas poguraju ka boljitku oni nas poguraju na pogrešnu stranu. Nisam uspela da im obasnim da treba da menjaju način ophođenja sa mnom. Doživljavali su me kao veoma neozbiljnu, a eto umire. Primala sam kritike umesto podrške. Zahvalna sam im na tome. Da su bili drugačiji možda bih i ja bila drugačija. Ono što mi je važno da sam najviše verovala sebi i svojoj viziji budućnosti.

Lekar je rekao: „Vaš organizam reaguje na plod kao na strano telo, dolazi do grčenja materice. Materica je toliko zgrčena da se plod ne razvija, ne čuju se otkucaji srca. Opet je spontani krenuo. Vi ne možete da imate decu jer ne možete da iznesete trudnoću do kraja.“ Donela sam odluku da ću imati dva deteta. Volim decu, učiteljica sam, sebe sam videla kao majku. Nema negativnih emocija, nema straha samo odluka, stav i pozitivna emocija . Bilo je 11 trudnoća, jedna molarna trudoća, 8 spontanih pobačaja i dva sina. Stariji ima 29 godina, a mlađi 22.

Ovaj razgovor sa lekarkom mi se baš urezao u sećanje. To je bilo prvi put kad su mi saopštili da mi je zloćudni proces metastazirao (2013. god.) Starija lekarka, načelnica onkološkog odeljenja je listala moje papire. Prevrtala ih, okretala, povremeno pokušavala nešto da kaže, više mumlala nego pričala. Na policama u oridnaciji je bilo puno ikona, pokušavala sam da razaznam ko je na kojoj. Bilo joj je veoma neprijatno. Presekla sam tišinu i konstatovala da joj se rezultati ne dopadaju. Rekla je da iz priloženog ne može da vidi kako je sve počelo, samo šta je zahvatilo i da je slezina obično gde se proces završava. Slušala sam je pažljivo bez straha. Bilo mi je žao što je toliko uznemirena, nisam htela da joj se suprotstavljam. Odlučila sam da ne mogu da imam zloćudni jer je moje telo alkalno i puno kiseonika, a i ako je taj rak, kijavica, ili šta već, moja odluka je takva. „Sve je kijavica, i ako ga tako doživiš, tako će i proći.“ Imam samo 40 god., malu decu i ne planiram još da ih napuštam.

Nakon toga dobila sam novu dijagnozu, sarkoidoza. Ima je svugde u očima, koži, kostima, po unutrašnjim organima i terapiju uz nju od koje se redi i opada kosa a koža postaje tanka, suva, sva u modricama i bolna na dodir. Nizale se tu još neke dijagnoze poput osteoporoze, gihta, pa bubrezi ne rade kako treba, ništa ne radi kako treba, to mi se nije dopalo. Radim na sebi godinama kako bih u potpunosti izbacila sve lekove koji su mi preporučeni i kako bih se zombi ja pretvorio u čoveka koji normalno može da obavlja sve svakodnevne poslove i sa puno energije, bez bolova, da odlino funkcionišem. Još mrvica mi je ostala da i to u potunosti ostvarim. Da bi se tako nešto izrodilo u našem telu, neophodan je duži period i splet drugih okolnosti, tako da je i za period ozdravljenja neophodno vreme. Treba preispitati navike, osećanja, događaje, sve izbalansirati. Razumeti, oprostiti. Počela sam da osluškujem svoje telo i da ga volim. Shvatila sam, ako je meni dobro, biće i mojoj deci i ljudima kojima sam draga.

Čovek radi na sebi dok god postoji. Na svojim navikama, razmišljanju, emocijama, svom odnosu prema drugima. To je neprekidan proces i kao i svaki proces ne može se predstviti jednom pravom linijom ka gore, već je to jedna kriva, talasasta linija. Nekad smo manje a nekad više uspešni. Neophodno je mnogo strpljenja, upornosti i istrajnost.

Lekar je rekao, ovo je drugi put (2016.), zloćudni proces je metastazirao. Moram za Kamenicu na operaciju da mi odstrane matericu, jajnike i neke žlezde u blizini. Jednim delom sebe sam prohvatila dijagnozu, na terapiji sam i telo mi je sigurno kiselo. Mada moram da priznam da mi se dešavalo da zaboravim da popijem lekove nekad, možda i češće. Opet jasan stav: „Sve je kijavica i proći će kao kijavica“. Počela sam da tepam, kad je u kontekstu kažem da treba da idem na „operacijicu“. Tako u toku razgovora sa drugaricom ona skoro iznrervirano izusti kad sam joj obasnila šta me čeka: „A što joj tepaš?“ Tepala sam joj, i posle višenedeljnog doktorskog razmišljanja jer je bilo rizično operisati me pored aktivne sarkoidoze i velikog reza preko celog stomaka od prethodne operacije, doktorka je odradila samo konizaciju grlića i izgrebala sve što je mogla a nije trebalo biti tu. Pretvorila sam svoju operaciju u „operacijicu“.

Moglo je i bez trzavica da imamo tu naviku da o zdravlju razmišljamo i brinemo dok ga imamo dok je dobro, ne da ga se setimo kad zagusti. Opet je bolje i kad je poljuljano da se osvestimo i počnemo brinuti o sebi uz odgovornost nego da nastavimo za sve da krivimo druge. Kakav vazduh udišemo, vodu pijemo, hranu unosimo, redovna fizička aktivnost. Da li smo očistili telo, da li je unos hranjivih matrija dovoljan i sinhronizovan, da li smo se alkalizovali, obezbedili dovoljno kiseonika. Da li smo svesni da nam treba mnoho više vitamina i minerala nego ljudima pre 50 god. Mi ne možemo da pojedemo dovoljnu količinu voća i povrća da bismo uneli sve što nam je neophodno. Radimo li na svojim emocijama? One treba da su raznovrsne kao i hrana, ali im ne smemo dozvoliti, ako su negativne, da predugo traju i da budu duboke. Svaka negativna emocija koju gajimo više od 9 meseci izazvaće telesno oštećenje.

Treba da primenimo moć odluke i stava i kad su nematerijalne stvari u pitanju. Treba da se otresemo straha i prepustimo osećanju ljubavi, ona treba da nas vodi. Treba da pronađemo ritam koji nam odgovara i da ga se pridržavamo. Tačno određeno vreme za san, obrok, puno vode. Kad se umorimo, da odmorimo, i sve da radimo dozirano i bez forsiranja.

Imala sam sreću da spontano odreagujem u najgorim momentima, baš onako kako je trebalo i zahvalna sam na tome. Zahvalna sam na drugoj šansi. Zahvalna sam što me u tim momentima nije obuzeo strah, nego me vodila ljubav prema svojoj deci i životu. Učim sebe da i kada su manje bitne stvati u životu budem jednako odlučna i ispravnog stava i da im pristupam sa puno ljubavi i bez straha. Proces učenja je neprekidan. Mi se menjamo iz časa u čas, a cilj treba da nam je da ta promena uvek ide na bolje. Po prirodi sam veliki hedonista. Često mi je teško da se oslobodim neke navike. Emocije bolje kontrolišem kao i svoj ego. Mada se nekad na trenutak zagubim jer se setim da sam negde pročitala: „Ako se odreknemo svih tih ‘nedozvoljenih stvari’, nećemo živeti večno, već će nam život izgledati kao večnost“, ali razum opet vrati tamo gde treba da budem. Ponekad se osećam kao plastelin koji neprekidno mesim i oblikujem.

Priroda sadrži rešenje za svaki naš problem. Uživam u biljkama i drugim darovima prirode poput perge, pčelinjeg otrova. Opčinjena sam ječmenom travom i njenom blagodati. Nekih 6 god. mi pomaže da očistim sve nečistoće u svojim ćelijama nagomilane udahom, zalogajima i gutljajima i ovim ubrzanim tempom života. Daruje sve vitamine i minerale koji su neophodni za pravilno funkcionisanje tela. Jedan švedski sto prirodnih svari koje moje ćelije biraju, šta treba koriste a šta ne jednostavno organizam izbaci. Daje mi preko potrebnu energiju, alkalizuje. Uz njega koristim i korijander, celu biljku, koja pomaže izbacivanje teških metala. Očišćeno telo gaji čiste misli. Naše telo je kao nekakva mašina, prljavo teško radi ili ne radi, kao i usisivač. Čim se istrese kesa on ponovo dobro vuče. Tako i naše telo očišćeno opet sposobno za normalno funkcionisanje. Mi smo izuzetno moćna bića, mada nas od malena uče da smo samo mrvica u mnoštvu. Proces samoisceljenja je moguć, ali samo u čistom telu i čistoj duši koja putuje bez straha i sa puno ljubavi.

Zadovoljna sam i zahvalna na svemu što mi se dešavalo. U lepom se uživalo iz teških stvari učilo i formiralo. Verujem da ću svoju šansu ispravno iskoristiti čineći dobro sebi da i drugima u moj okolini bude isto.

Literatura:

1. Lično životno iskustvo
2. ,, Zavoli bolest svoju“ – Kako postati zdrav spoznavši radost življenja dr Valerij Sinjeljnjikov

DECISION AND ATTITUDE (PERSONAL EXPERIENCE)

A short description:

Aim: Get people familiar with my way of seeing things and use my personal example to show them how to to lead a simpler and more fulfilled life.

Methodology is based on personal experience and scientific and specialized literature.

Results: Be and stay healthy, have a quality lifestyle, smile, be cheerful and happy.

Conclusion: Our attitude and decisions determine the quality of our lifestyle. A pure body, mind and soul are stepping stones to a healing process. We all create our own destiny and choose our path. We should all aim for a smile on our face, a life without burdens and happiness without hurting others in the process of reaching these goals. It is all inside us, we just need to unlock ourselves.

Keywords: decision, attitude, love, healing, quality lifestyle.

Rad je objavljen i publikovan u Zborniku radova: 1 MEĐUNARODNI KONGRES LJUBAVI, Novi Sad, Republika Srbija , 26-27.oktobar, 2024, Ministarstvo Ljubavi, 2024 (Novi Sad:Feljton), ISBN 978-86-906632-0-0,232-237.