Sećam se da sam nekada bio bezbrižan i srećan. Tada sam bio školarac i letovao kod tetka Milice u Bosni. Išao sam sa kantom na izvor po vodu, koji je bio udaljen od njene trošne, skromne kućice, nekih 5-10 minuta.
Izvor je bio u njenoj šumu, ispod jednog brežuljka. U izvoru se nalazilo uvek po nekoliko daždevnjaka. To je značio da je voda pitka, zdrava i lekovita. Bila je uvek hladna, od nje su trnuli zubi, mogao si je popiti koliko hoćeš, a grlo te nikada nije moglo zabolleti od nje, niti si se mogao prehladiti. Pored izvora bila je mala ograđena lokvica, u kojoj su se konji i krave gostili, pazeći da je ne zamute.
U vazduhu se uvek osećao miris vlage, svežine, prijatne hladnoće. To je blagoslov, divna sećanja, koja miluju moje srce, umiruju i okrepljuju dušu. Volim ih.
Prošle su godine bezbriznog detinjstva, odrastanja i mladosti. Skoro da sam zaboravio tu lepotu i miomirise zemlje, šušnja i opalog lišća, visibaba, jagorčevine, ugažene trave, frktanje veverica i cvrkut šumskih ptica.
Sada sam odrastao čovek, završio mnoge škole, postao “značajna“ ličnost. Mislio sam da će svet u kojem ću živeti biti odraz moga odrastanja, pun bezbrižnosti, ljubavi, iskrenosti, prirodnosti, dobrote, lepote… Tužan sam i setan što nije tako.
U njemu je suprotnost svega onoga što treba da bude. Nedostatak ljubavi, lažna i sračunata prijateljstva, večita međusobna borba, neiskrenost, trka za materijalnim „dobrima“, nedostatak tolerancije, neimanje vere i nade u čovečnije sutra… Svakodnevno se traži i doziva ljudska dobrota, koje skoro da nema.
Vesti sa tv ekrana, filmovi, novine, škole i životno okruženje skoro svakoga steže i guši. Mnogi ne vide smisao svoga postojanja. Svi su željni i žedni ljubavi. Neizvesnost i strah, postali su ljudsko okruženje. Skoro da je nestalo nade.
Ali gle, upalilo se svetlo. Postoji tračak nade da svet u kojem živim bude bolji, čovečniji, ljudskiji, da se osećam divno kao kada sam bio mlad, bezbrižan, kada sam voleo sve što vidim, pomirišem, dodirnem. Tada san disao punim plućima.
Tu je nada. MINISTARSTVO LJUBAVI koje ima svoju viziju, misiju i ciljeve. Udruženje koe će promeniti svet. Sve je njegovo blagosloveno i na dobrobit svih nas. Ono zna, da sve može biti drugačije, ukoliko ti, ja i mnogi od nas to želimo. To je bar lako. Ako promenimo sebe, promenićemo svet, jer mi upravo i činimo taj svet.
U nama i oko nas može vladati urođena ljudska dobrota, ljubav, saosećanje, mir, harmonija… Možemo biti bića ljubavi, kao što je i osmišljeno da budemo.
Svako može i treba da bude deo vizije Ministarstva Ljubavi. To je blagoslov. Potrebno je bar potpisati pristupnicu uz simboličnu mesečnu članarinu, koja jeste čaša vode. To je akt misije i ogroman doprinos u menjanju sopstvene i sveopšte kolektivne svesti.
Zar je teško radi budućnosti budućnost darovati čašom vode?
Sećam se dana bezbrižnosti. Vidim i osećam budućnost. Pridruži se. „BUDIMO LJUDI“. Imaj vere i ljubavi za bolje i čovečnije sutra. Darujmo žednome čašu vode.
Boro Vujasin